Daljinsko jahanje (Endurance) je takmičenje u izdržljivosti konja i jahača na kome se testira usklađenost brzine i izdržljivost, istovremeno se utvrđuje takmičarevo poznavanje tempa, način kretanja i sposobnosti u trci kros-kantri tipa, dužine staze od 40 od 80 km , odnosno od 80 do 160 km.
Daljinsko jahanje kao organizovana aktivnost razvila se prvo u SAD-u po uzoru na evropsku vojnu konjicu .Službeno se smatra da je daljinsko jahanje postala sportska disciplina 1950. godine. Daljinsko jahanje u Evropi počelo je da se razvija od 1960. godine
Ovakvo takmičenje bi trebalo da istovremeno utvrdi takmičarevo poznavanje tempa, načina kretanja i sposobnosti njegovog konja u trci kros-kantri tipa. Rezultati koje konj pokazuje na različitim terenima, preko prirodnih prepreka su značajni za određivanje sposobnosti takmičara i konja.
Na takmičenjima izdržljivosti konja i jahača u daljinskom jahanju bilo koji pripadnik rase „Equus“ smatra se „konjem“.
Takmičenje se sastoji od više etapa. Na kraju svake etape, i to ne duže od 40 km, mora postojati obavezan odmor predviđen za veterinarski pregled i kontrolu.
Nakon savladane etape jahač ima u zavisnosti od dužine trke, 20-30 minuta da prijavi merenje pulsa konja, puls konja ne sme da pređe više od 64 otkucaja u minuti, takođe u zavisnosti od dužine trke. Takmičar ima mogućnost da tri puta prijavi merenje pulsa, ukoliko se puls konja ne spusti ispod propisane gornje granice sledi diskvalifikacija.
U programu takmičenja tip terena i visinske razlike moraju se jasno navesti. Staza ne bi trebala da ima više od 10% puta sa tvrdom podlogom. Najnaporniji deo staze ne treba da bude predviđen neposredno pred kraj trke.
Najveći posao oko organizacije takmičenja predstavlja određivanje i obeležavanje staze. Obeležavanje staze mora biti precizno odrađeno tako da ni u jednom trenutku nema dileme kuda treba jahati. Preporučljivo je da se za obeležavanje staze koriste strelice koje su jasno uočljive, postavljaju se tako da takmičar prolazi pored njih tako da mu crveno obeležene strelice budu sa desne strane a bela sa leve. Kako bi se sprečilo skraćivanje staze na svim kritičnim mestima treba postaviti stjuarte, osobe koje će nadgledati poštovanje obavezne staze.
Hazardi moraju što je moguće više ostati u prirodnom obliku. U slučaju da konj odbija da pređe hazard mora se obezbediti alternativna ruta, ona ne sme produžiti stazu za više od 500 m.
Minimalno opterećenje konja, težina jahača i opreme određena je na 70 kg odnosno
Trening jahača i konja koji moraju da funkcionišu kao tim, za takmičenja u daljinskom jahanju veoma je kompleksan. Trka se odvaja u prirodi pa jahač i konj moraju da budu spremni na sva iznenadjena koja priroda može da kreira.
Reakcije konja i jahača moraju da budu usklađene za šta je neophodno međusobno poverenje i razumevanje, što se postiže samo dugotrajnim radom. Pored svog rada neke situacije ne mogu da se predvide stoga je svaka trka novi izazov i nijedna staza nije ista. Usklađenost tima dolazi do izražaja baš u nepredviđenim situacijama kao što su pljuskovi, grmljavine, munje, jak vetar, rojevi insekata, tada samo međusobnim poverenjem vrhunski jahači uspevaju da se vrate u ritam trke, to je razlog zašto mali broj takmičara uspe da završi trku.
Bitna je procena jahača, jer zdravlje konja je na prvom mestu.
Takmičar treba da oseti trenutak kada treba da siđe sa konja, korača pored njega, odmori ga i ohrabi kako bi uspešno nastavili trku jer pojedne trke traju i duže od 9 sati.
Pored fizičkog napora trka iziskuje i psihičku stabilnost konja i jahača. Tokom trke na iskušenju su privrženost i odanost konja jahaču i obrnuto.
Za ovu disciplinu konjičkog sporta neophodna je ljubav i briga o konju koji ipak treba da bude ispred svih ličnih ciljeva i nema veće nagrade od prizora dan posle trke kada konj zdrav i veseo pase i prima nagradu za zajednički ostvaren uspeh – savladanu stazu.
